Dje reče Gavran

Posted in Black & White on 20. februar 2014. by Braunovic

Noć je budna prozor slomljen

Kad kroz njega sav izlomljen

Crn i krvav

Doskakuta do jastuka

Tiho reče tiho tiše

Glavu gore

Samo to

I ništa više

 

Rekoh glasno

Sanjam budan

Kad mi njegov pogled čudan

Reče jasno

Spavaj sanjaj

Nije vreme da se piše

Samo to

I ništa više

 

Pričao sam

Sve do jutra

Kad mi reče

Čekaj sutra

Opet ljubi

Mrzi voli

Ili umri

Sve se briše

I odlete

Samo to

I ništa više

Indigo

Posted in Black & White on 2. februar 2014. by Braunovic

(By Natty Hyde)

Zdravo. Moje ime je Natty Hyde. Iz milošte me zovu Nanski.

Moje cipele su nove i čiste. Ruke su mi oprane. Kosa mi je očešljana.

Mama i tata kažu da sam dobra devojka.

Imam jednog druga. Zove se Charlie.

Njegove cipele su stare i prašnjave. Ruke su mu prljave. Kosa mu je rasčupana.

Charlie pritisne svoj nos na moj i kaže mi da Nanski nije dobra devojka.

Mi volimo da se igramo.

Nekad se posle kiše izujemo bosi i takmičimo se ko će prvi da uhvati dugu.

Nekad Charlie legne na travu i glumi vuneni šal, a ja legnem preko njega i glumim indigo.

Jednom sam hodala po žici i videla Jekylla. Ubila sam ga iz dosade. Charlie ga je onda zakopao ispod jedne masline. Iz zabave.

Charlie pritisne svoj nos na moj i gleda me kroz oči.

Charlie me razume.

Charlie je isto toliko loš.

Njegoš

Posted in Black & White on 31. januar 2014. by Braunovic

Kad vas alarm probudi u 06:00 pa vam prvo na pamet pada električna stolica  pa ga pomjerite  da vas sledi u 06:20 da bi do 06:30 uživali malo u životu prije nego vas pogube pa  ustanete na lijevu nogu jer vam je tako namješten krevet i nesreća zapisana pa ne možete da nadjete dvije iste crne čarape jer ih imate stotinu različitih a sve na istom mjestu pa nemate vremena da popijete kafu jer opet kasnite pa se umijete i operete zube hladnom vodom jer je topla iscurjela kroz pokvarenu slavinu pa sjednete u auto kao u iglo jer vam se termostat po pravilu samo zimi kvari pa vozite bez retrovizora jer vam ga je nedavno odvalio biciklista a vi njemu volan i nogu pa ne možete da nadjete parking  jer su svi došli na posao prije vas pa se parkirate kod taksista a mušterije vam odmah ulete „do grada“ pa vas na putu do kancelarije čekaju lavirinti od blata a kad su vam cipele prljave bolje da ste šugavi pa vas ispred kancelarije čekaju psi jer je kuhinja blizu pa vas u kancelariji čekaju kolege smračeni i smrznuti jer grijanje ne radi iako je kotlarnica odmah ispod pa slušate buku koju pravi ta ista kotlarnica od koje vi nemate vajde osim ako želite u invalidsku pa udišete prašinu i mirišete na ugalj kao da ste ložač pripravnik pa vam zabrane pušenje u kancelariji jer nije zdravo udisati ugljenu prašinu i nikotinski dim zajedno pa vi kroz iste lavirinte do restorana da ubrizgate u vene kofein i nikotin jer prije toga ne znate ni kako vam se zove majka a poslije vam se manta tako da vam njeno ime  tek bljesne ponekad pa nazad u kancelariju da se smrznete i skupljate poene za invalidsku pa opet u restoran da se raskravite i pročistite pluća nikotinom pa opet u kancelariju da malo ogluvite pa odmah bježite napolje zbog buke pa još brže bježite zbog pasa unutra pa gore da pobjegnete od kolega pa dolje da pobjegnete od direktora pa tamo „ćao“ pa ovamo „zdravo“ pa konačno „zbogom, dovidjenja“ bježite kući izbezumljeni gluvi prljavi garavi i što bi rekao Vojo „prsli k’o pistać“

Kako onda mislite da budete Drugi Petar Petrović?

Natty Hide

Posted in Black & White on 28. januar 2014. by Braunovic

Jutros je snijeg od naše ulice ponovo napravio jeftinu čestitku. Opet je sve bilo isto sve dok Natty Hide, koju iz milošte zovemo „Nansky“ nije svojim gromom iskovanim smijehom napravila bajkovitu pometnju. Jedino ona može barem na trenutak, zvonkim smijehom lutalice, nečujnom da učini uzavrelu vrisku srednjoškolaca, a vječito neispavanim taksistima da zatvori uvijek sočnih psovki puna usta. I samo njeno nasmijano lice može da vam odagna misao da u ovom gradu žive jedino ljudi koji nisu imali gdje da odnesu i razvesele lica već da su sa svojim umorom i neostvarenom željom da odu, silom ostali ovdje.

Od svih djevojaka u našem gradu, Natty Hide ima najljepši osmijeh i najljepšu kosu. Zlatna, izgužvana i divlja, kao vodopad koji otima poslednje zrake sunca, kosa joj pozlaćuje ledja. Nansky voli svoju kosu i naš snijeg. A ja, volim njenu kosu. I oči. I njene nemirne ruke za koje je na mom klaviru, odjednom, ostalo premalo dirki. Volim je od one noći kada me je natjerala da joj do jutra pričam moje nenapisane priče. Do jutra je ćutala i otišla bez riječi.

Prišla mi je i namrštila se kao što se mršti na svog haskija Lenona kada ovaj tužno odbija hranu jer  Natty Hide godinama bezuspješno pokušava da nadje Joko koja bi za njega bila dovoljno dobra.

„Gospodine Sredovječni, krijete se?!” Prijeti mi dugačkim kažiprstom, ali je njen osmijeh izdajica. “Uživate u Nekoj Zemlji Van Dometa? Zvala sam Vas čim sam stigla, treba nešto da Vam pokažem.“

Natty Hide uvijek stiže Odnekud, uvijek treba da mi pokaže Nešto i persira mi samo kada je dobro raspoložena. Ovog puta je stigla iz Švedske. Otišla je u Stokholm prije dvije godine, u školu za teatarsku šminku i maske. Kada nauči kako se to radi, staviće na lice najbolju masku, udaće se i nikada se više neće vratiti. A ako maska počne da joj se lijepi i za dušu, vratiće se, i dok bude tražila posao, roditelji će joj tražiti pristojnu priliku da se uda, a ona, odbijajući ih sve, iznova će, po sjećanju, pisati pjesme koje su joj prije pet godina ukrali.

„Dan prije objavljivanja! Proklete vinjete! Trebalo je da znam da je ta njuška lopovska!“ Student koji je trebao da joj ukrasi pjesme je nestao sa svojom lopovskom njuškom i njenim pjesmama. Još uvijek se nada da će ih jednog dana „njuška“ objaviti. “Tako bih znala da vrijede.”

Uvijek me iznenadi, pokazujući mi Nešto. Iz Australije je na desnom ramenu donijela istetovirano crveno koplje, iz Irske na lijevoj podlaktici istetoviranu plavu lastu i sa Pjer La Šeza, oko vrata, pravi, indigo-plavi šal od kašmira, nadjen na grobu Oskara Vajlda. “Pa šta?! Da nisam ja, uzeo bi ga neko drugi. Ćutite!”

Ovoga jutra me prvi put, pokazujući mi Nešto, ostavila bez daha. Skinula je kapu koja je ličila na periku napravljenu od bršljana.

„Vidi!“ rekla je ponosno.

Vidio sam  djevojku koja je izgledala kao biće iz naučno-fantastičnih filmova- bila je ošišana do glave.

I bila je najljepše biće u svemiru.

Čvrsto me zagrlila i šapnula na uvo:

„Šššššš, sad ste gotovi. Ćelavost je prelazna. Ovakavi ćete biti uskoro. Godine sa tim nemaju ništa. Ali, ne brinite, bićete i dalje Na Svijetu  Najšarmantniji Gospodin Sredovječni.“

Ruke u indigo-plavim rukavicama su joj drhtale.

„Sjutra odlazim…Nekud“, čujem poznati stih.

Gledao sam je dugo. Kroz moju plavu suzu u njenim oblačnosivim očima, prvi put sam vidio tugu. Vidio sam sebe kako se rastačem i vidio sam snijeg na grani platana.

“Trepavica”, nevješto rekoh.

Onda Natty Hide koju iz milošte zovemo “Nansky” učini nešto što nikad nije- poljubi me u oko. Tiho se nasmija i reče:

“Gospodine, ako ikada nadjete djevojku koja od smijeha neće moći trepavicu da Vam iz oka izvadi, i koja će usnama suzu da Vam obriše, čuvajte je, dragi moj.”

Snijeg je nečujno pao sa grane…

Radivoje Čudotvorac

Posted in Black & White on 25. januar 2014. by Braunovic

Moj daleki predak Radivoje je od svog oca Raiča u nasledstvo dobio veliko bogatstvo. Raiču je bogatstvo ostavio njegov otac Radule, a Radulu otac Ozrija koji je tajnu svog velikog bogatstva, odmah nakon povratka iz petog krstaškog rata,  ponio u grob.

Kad je Raič umro, Radivoje je nasledstvo počeo da troši na jedan neobičan hobi – putovao je po svijetu i sakupljao pijavice. Onda bi se vraćao i pijavicama liječio uglavnom bolesne žene. Pročuo se Radivoje kao veliki iscjelitelj bolesnih žena, velikodušno im plaćao za svoje usluge, trošio lako stečeno bogatstvo, sve dok ga jednog dana Ibrahim-beg nije uhvatio sa njegovom ženom, Zulejhom, koja je, crvena i zdrava, u ruci držala nešto što nikako nije bilo pijavica. Uzalud se Radivoje kleo da to jeste pijavica, i to „pijavica čudotvorka“, koja se pokazala univerzalnim lijekom za sve boljke žena, Ibrahim-beg je izvukao jatagan, ostavio Radivoja prvo bez „pijavice čudotvorke“, a onda i bez glave.

Od tada je prošlo šest vjekova, a Radivojev duh živi…

Peti element

Posted in Black & White on 24. januar 2014. by Braunovic

Vatra-Niče                                                                                                                                    

Razarajući plamen što sve oko sebe u ništavilo pretvara i na novi početak vraća.

Voda-Dostojevski                                                                        

Tajanstveni  okean što uzburkanim talasima remeti mir i mračnom dubinom krv u žilama ledi.

Vazduh-Balzak                                                                                  

Surovi tornado što nikog ne štedi i u čijem vrtlogu se kao spas jedino smrt nalazi.

Zemlja-Tolstoj                                                                             

Snažni tektonski poremećaj sto neumoljivo razotkriva  duboko zakopane tajne od Postanka naslagane.

Najsjanija Iskra U Plamenu i Pepeo i Magla i Najbistrija Kap  Rose i Oluja i Razigrani Razvigorac što oživljava i Radjanje i Za Vječni Pokrov Grumen: Šekspir.

Čudak

Posted in Black & White on 21. januar 2014. by Braunovic

Većina vas koji me ne znaju, misli o meni kao o „čudaku“. Mada, priznajem, isto to misle i oni koji me znaju. I to svi. Ali, oni valjda znaju i zašto. Ali ne znam ja.

Uredno sam napunio ovo malo godina. Bez ijednog papira koji bi potvrdio da sam „čudak“. Jedina otpusna lista koju imam je ona  koju sam dobio poslije opericije bruha, u dvanaestoj godini, kada sam pokušao da podignem 100 kg, a  ona dokazuje da sam bio samo preambiciozan, ali ne i da sam “čudak“. To što sam u trećem razredu osnovne škole napisao i u školskim novinama objavio akrostih koji je otkrio tajnu da sam bio zaljubljen u moju učiteljicu, govorio je samo o tome da sam rano spoznao ljubav i da godine, za pravu ljubav, nisu važne, ali ne i da sam „čudak“. Ako sam u sedmom razredu osnovne škole, na opštinskom takmičenju, osvojio prve nagrade iz „Tito, revolucija, mir“ „šta znaš o saobraćaju“, iz biologije, istorije i srpskog, a bio poslednji iz domaćinstva, govori više o  tome u kakvoj sam sredini rastao nego o meni kao „čudaku“. To što sam u srednjoj školi za pare koje sam dobijao da kupim udžbenike, kupovao sabrana djela Šekspira, Dostojevskog, Balzaka i Andrića, čitao ih do zore, a u školu išao blijed, sa rukama u džepovima da bih se u poslednjoj klupi naspavao i ipak bio odličan, govori više o Šuvarevom obrazovnom sistemu, a manje o meni kao „čudaku“. Ako sam se u vojsci prvog dana potukao sa momkom koji je skoro čitav vojni rok, a kasnije i u civilstvu veći dio života proveo u zatvoru, govori više o tome da nikad nisam znao s kim imam posla, dok mi se ne obije o glavu, nego da sam „čudak“. To što sam stekao obrazovanje u Skadarliji i dobio diplomu, govori više o tome da je i većina profesora spremala predavanja u Skadarliji, a ne o tome da sam ja „čudak“. To što imam posao koji je uglavnom vezan za žene, a nisam zadovoljan, govori više o ženama sa kojima imam posla nego o meni kao „čudaku“.

I to što u ovim godinama volim ljepše nego ikad, ženu koju neću imati nikad, govori to da sam ja samo malo…