Natty Hide

Posted in Black & White on 28. januara 2014. by Braunovic

Jutros je snijeg od naše ulice ponovo napravio jeftinu čestitku. Opet je sve bilo isto sve dok Natty Hide, koju iz milošte zovemo „Nansky“ nije svojim gromom iskovanim smijehom napravila bajkovitu pometnju. Jedino ona može barem na trenutak, zvonkim smijehom lutalice, nečujnom da učini uzavrelu vrisku srednjoškolaca, a vječito neispavanim taksistima da zatvori uvijek sočnih psovki puna usta. I samo njeno nasmijano lice može da vam odagna misao da u ovom gradu žive jedino ljudi koji nisu imali gdje da odnesu i razvesele lica već da su sa svojim umorom i neostvarenom željom da odu, silom ostali ovdje.

Od svih djevojaka u našem gradu, Natty Hide ima najljepši osmijeh i najljepšu kosu. Zlatna, izgužvana i divlja, kao vodopad koji otima poslednje zrake sunca, kosa joj pozlaćuje ledja. Nansky voli svoju kosu i naš snijeg. A ja, volim njenu kosu. I oči. I njene nemirne ruke za koje je na mom klaviru, odjednom, ostalo premalo dirki. Volim je od one noći kada me je natjerala da joj do jutra pričam moje nenapisane priče. Do jutra je ćutala i otišla bez riječi.

Prišla mi je i namrštila se kao što se mršti na svog haskija Lenona kada ovaj tužno odbija hranu jer  Natty Hide godinama bezuspješno pokušava da nadje Joko koja bi za njega bila dovoljno dobra.

„Gospodine Sredovječni, krijete se?!” Prijeti mi dugačkim kažiprstom, ali je njen osmijeh izdajica. “Uživate u Nekoj Zemlji Van Dometa? Zvala sam Vas čim sam stigla, treba nešto da Vam pokažem.“

Natty Hide uvijek stiže Odnekud, uvijek treba da mi pokaže Nešto i persira mi samo kada je dobro raspoložena. Ovog puta je stigla iz Švedske. Otišla je u Stokholm prije dvije godine, u školu za teatarsku šminku i maske. Kada nauči kako se to radi, staviće na lice najbolju masku, udaće se i nikada se više neće vratiti. A ako maska počne da joj se lijepi i za dušu, vratiće se, i dok bude tražila posao, roditelji će joj tražiti pristojnu priliku da se uda, a ona, odbijajući ih sve, iznova će, po sjećanju, pisati pjesme koje su joj prije pet godina ukrali.

„Dan prije objavljivanja! Proklete vinjete! Trebalo je da znam da je ta njuška lopovska!“ Student koji je trebao da joj ukrasi pjesme je nestao sa svojom lopovskom njuškom i njenim pjesmama. Još uvijek se nada da će ih jednog dana „njuška“ objaviti. “Tako bih znala da vrijede.”

Uvijek me iznenadi, pokazujući mi Nešto. Iz Australije je na desnom ramenu donijela istetovirano crveno koplje, iz Irske na lijevoj podlaktici istetoviranu plavu lastu i sa Pjer La Šeza, oko vrata, pravi, indigo-plavi šal od kašmira, nadjen na grobu Oskara Vajlda. “Pa šta?! Da nisam ja, uzeo bi ga neko drugi. Ćutite!”

Ovoga jutra me prvi put, pokazujući mi Nešto, ostavila bez daha. Skinula je kapu koja je ličila na periku napravljenu od bršljana.

„Vidi!“ rekla je ponosno.

Vidio sam  djevojku koja je izgledala kao biće iz naučno-fantastičnih filmova- bila je ošišana do glave.

I bila je najljepše biće u svemiru.

Čvrsto me zagrlila i šapnula na uvo:

„Šššššš, sad ste gotovi. Ćelavost je prelazna. Ovakavi ćete biti uskoro. Godine sa tim nemaju ništa. Ali, ne brinite, bićete i dalje Na Svijetu  Najšarmantniji Gospodin Sredovječni.“

Ruke u indigo-plavim rukavicama su joj drhtale.

„Sjutra odlazim…Nekud“, čujem poznati stih.

Gledao sam je dugo. Kroz moju plavu suzu u njenim oblačnosivim očima, prvi put sam vidio tugu. Vidio sam sebe kako se rastačem i vidio sam snijeg na grani platana.

“Trepavica”, nevješto rekoh.

Onda Natty Hide koju iz milošte zovemo “Nansky” učini nešto što nikad nije- poljubi me u oko. Tiho se nasmija i reče:

“Gospodine, ako ikada nadjete djevojku koja od smijeha neće moći trepavicu da Vam iz oka izvadi, i koja će usnama suzu da Vam obriše, čuvajte je, dragi moj.”

Snijeg je nečujno pao sa grane…

Advertisements

Radivoje Čudotvorac

Posted in Black & White on 25. januara 2014. by Braunovic

Moj daleki predak Radivoje je od svog oca Raiča u nasledstvo dobio veliko bogatstvo. Raiču je bogatstvo ostavio njegov otac Radule, a Radulu otac Ozrija koji je tajnu svog velikog bogatstva, odmah nakon povratka iz petog krstaškog rata,  ponio u grob.

Kad je Raič umro, Radivoje je nasledstvo počeo da troši na jedan neobičan hobi – putovao je po svijetu i sakupljao pijavice. Onda bi se vraćao i pijavicama liječio uglavnom bolesne žene. Pročuo se Radivoje kao veliki iscjelitelj bolesnih žena, velikodušno im plaćao za svoje usluge, trošio lako stečeno bogatstvo, sve dok ga jednog dana Ibrahim-beg nije uhvatio sa njegovom ženom, Zulejhom, koja je, crvena i zdrava, u ruci držala nešto što nikako nije bilo pijavica. Uzalud se Radivoje kleo da to jeste pijavica, i to „pijavica čudotvorka“, koja se pokazala univerzalnim lijekom za sve boljke žena, Ibrahim-beg je izvukao jatagan, ostavio Radivoja prvo bez „pijavice čudotvorke“, a onda i bez glave.

Od tada je prošlo šest vjekova, a Radivojev duh živi…

Peti element

Posted in Black & White on 24. januara 2014. by Braunovic

Vatra-Niče                                                                                                                                    

Razarajući plamen što sve oko sebe u ništavilo pretvara i na novi početak vraća.

Voda-Dostojevski                                                                        

Tajanstveni  okean što uzburkanim talasima remeti mir i mračnom dubinom krv u žilama ledi.

Vazduh-Balzak                                                                                  

Surovi tornado što nikog ne štedi i u čijem vrtlogu se kao spas jedino smrt nalazi.

Zemlja-Tolstoj                                                                             

Snažni tektonski poremećaj sto neumoljivo razotkriva  duboko zakopane tajne od Postanka naslagane.

Najsjanija Iskra U Plamenu i Pepeo i Magla i Najbistrija Kap  Rose i Oluja i Razigrani Razvigorac što oživljava i Radjanje i Za Vječni Pokrov Grumen: Šekspir.

Čudak

Posted in Black & White on 21. januara 2014. by Braunovic

Većina vas koji me ne znaju, misli o meni kao o „čudaku“. Mada, priznajem, isto to misle i oni koji me znaju. I to svi. Ali, oni valjda znaju i zašto. Ali ne znam ja.

Uredno sam napunio ovo malo godina. Bez ijednog papira koji bi potvrdio da sam „čudak“. Jedina otpusna lista koju imam je ona  koju sam dobio poslije opericije bruha, u dvanaestoj godini, kada sam pokušao da podignem 100 kg, a  ona dokazuje da sam bio samo preambiciozan, ali ne i da sam “čudak“. To što sam u trećem razredu osnovne škole napisao i u školskim novinama objavio akrostih koji je otkrio tajnu da sam bio zaljubljen u moju učiteljicu, govorio je samo o tome da sam rano spoznao ljubav i da godine, za pravu ljubav, nisu važne, ali ne i da sam „čudak“. Ako sam u sedmom razredu osnovne škole, na opštinskom takmičenju, osvojio prve nagrade iz „Tito, revolucija, mir“ „šta znaš o saobraćaju“, iz biologije, istorije i srpskog, a bio poslednji iz domaćinstva, govori više o  tome u kakvoj sam sredini rastao nego o meni kao „čudaku“. To što sam u srednjoj školi za pare koje sam dobijao da kupim udžbenike, kupovao sabrana djela Šekspira, Dostojevskog, Balzaka i Andrića, čitao ih do zore, a u školu išao blijed, sa rukama u džepovima da bih se u poslednjoj klupi naspavao i ipak bio odličan, govori više o Šuvarevom obrazovnom sistemu, a manje o meni kao „čudaku“. Ako sam se u vojsci prvog dana potukao sa momkom koji je skoro čitav vojni rok, a kasnije i u civilstvu veći dio života proveo u zatvoru, govori više o tome da nikad nisam znao s kim imam posla, dok mi se ne obije o glavu, nego da sam „čudak“. To što sam stekao obrazovanje u Skadarliji i dobio diplomu, govori više o tome da je i većina profesora spremala predavanja u Skadarliji, a ne o tome da sam ja „čudak“. To što imam posao koji je uglavnom vezan za žene, a nisam zadovoljan, govori više o ženama sa kojima imam posla nego o meni kao „čudaku“.

I to što u ovim godinama volim ljepše nego ikad, ženu koju neću imati nikad, govori to da sam ja samo malo…

Djavo i Dobri Bog

Posted in Black & White on 18. januara 2014. by Braunovic

U jednom od mojih razgovora sa Bogom, koji su uvijek prijetili da predju u otvorene sukobe, pitao sam ga: „Je li, šta si, majke Ti, ko god da Ti je, mislio kad si rekao onim dvojma: „Samo roda s onog drveta usred vrta ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete“? Jesi li bio pri sebi, pijan, ili šta…? Ti, koji bi trebao sve da znaš, stvarno si bio naivan ako si vjerovao da oni neće prekršiti zabranu. I koji djavo si ga posadio usred vrta? Zamisli da Ja mog sina uvedem u biblioteku, silom bih morao, doduše, jer drugačije njega ne možeš ni natjerati  da tamo udje, i kažem mu: „Sine, možeš svaku knjigu iz ove biblioteke da pročitaš, ali onu u plavom povezu, na vrhu police, da nisi pipnuo. Ako nju pročitaš desiće se nešto, nešto o čemu ne možeš ni da sanjaš.“ Šta misliš koju bi pročitao, jedino? Nego, sve si Ti to..“

„Dobro, dobro..“, prekinuo me, „Prije svega, poznavajući Tvog sina, sumnjam da bi pročitao i tu jednu, ali ok, vidim, jasno Ti je. Bravo! Skinuo bih Ti kapu, ali je ne nosim, plašim se da ne oćelavim. Dabome da sam znao  šta radim. A, znaš li Ti, ne znaš, da je to drvo „poznanja“ bilo obično drvo kakvih je po Raju imalo gomila? Izabrao sam njega zato što se od ostalih razlikovalo samo po jednoj grani koja je rasla tako, skoro horizontalno, i bila zgodna Evi da se za nju malo jače poprihvati kad se Adam malo više prorazgoropadi dok su radili One stvari. Znao sam da, ako im kažem da je to drvo posebno, oni će da se prime,  kopkaće ih, prekršiće zabranu i tako će mi dati  razlog da ih šutnem iz Raja.“

„A zašto si to uradio?“ pitao sam, razočaran po ko zna koji put.

„A zašto sam to uradio? Bla, bla..kao da ne znaš. Zato što sam, dajući im Rajski vrt, brzo uvidio da sam pogriješio, priznajem. Odmah sam počeo da se dosadjujem. Gledajući ih kako bezbrižni i bezgrešni tumaraju po Raju, pomislio sam kako će oni takvi, nerazumni kao kakvi djuturumi, samo da zvižduću, uživaju i da se kote, a ja ću u tom slučaju, bez akcije, žešće da se smaram. Tako bih upao u bedak, ugojio se i ako se ne bih ubio, jednog dana bi me, debelog, srce okinulo. Daleko bilo. Zato sam im prvom prilikom uvalio razum i tako pronašao način da Tvojoj vrsti obezbijedim vječitu muku, a sebi zabavnu vječnost. Jer, od trenutka kad su postali razumni, Adam i Eva, (Eva, pogotovo), su počeli nerazumno da se ponašaju, da drame nešto, da komplikuju bespotrebno i da, uvijek iznova, a opet isto, griješe. I tako, od njih, pa do danas, ista pjesma. Šta da Ti kažem, opšte ludilo! A za mene prava uživancija…he.“

„Tako Bog ne radi“, rekao sam ravnodušno „To tako Djavo radi.“

Uozbiljio se, odmahnuo rukom i rekao: „Ma kakav Djavo, on ne postoji. Da bih sačuvao reputaciju Dobrog Boga, izmislio sam ga.“

Gledao sam ga bez riječi. On podiže obrve i, na takav moj pogled, odgovori pitanjem: „Ne vjeruješ?“

Moje ćutanje ga je ljutilo, a onda mu je odjednom postalo jasno: „Dodjavola, ne misliš valjda..da…ja, da sam ja..!?!“

„Ma pusti“, rekao sam, ne čekajući da dovrši, „Ionako je svejedno.“

Yankee Doodle Dandy

Posted in Black & White on 16. januara 2014. by Braunovic

Nemam omiljenog američkog pisca. Baš ih nešto ne volim.

Da je Hemingvej, čiji su romani prenatrpani onim bezveznim „reče on, reče ona, reče, rekoh..“, napisao samo „Zbogom oružje“, tad bacio pero i odmah da se latio puške, mogao je kod mene da ostane upamćen kao dobar pisac.

Foknera bih preporučio nekom ko leži na samrti, da što prije umre od dosade, a Štajnbeka bih radije dao miševima da grickaju nego ljudima da ga čitaju.

Da nije Stiven King, onakav, nenormalan, sve paranormalne ideje telepatski ukrao od mene i donekle ih upropastio, možda bih o njemu mislio kao o dobrom piscu. Ovako znam da zbog plagijatorske griže savjesti pije i da je prestao da se drogira jer za drogu nema para pošto mu je inspiracija presušila od kad sam ja izmislio “antitelepatski vibrator”.

Džon Grišam, obično piskaralo, po sopstvenom priznanju, roman od četiri stotine strana napiše za šest mjeseci. Kakav je on onda pisac kad se zna da ja, ovakav pisac, moj roman, ne znam od koliko strana, pišem dvadeset godina i za dvadeset godina sam napisao samo treću rečenicu, a za prve dvije se još mislim.

Ako nekad budem pisao o šarlatanima, pomenuću Bukovskog, u pisce ga ne računam.

E, da je Nabokov stvarno američki pisac, imao bih omiljenog.

Ono na čemu stvarno zavidim američkim piscima su imena mjesta u kojima se odigrava radnja njihovih priča. Kada uzmete roman ili priču sa naslovom „Murder in Beaver Creek“, ne možete da ne osjetite jezu čim otvorite knjigu. Ili da ne zamislite tog misterioznog gospodina iz „Man of Golden Valley“, ili da ne poželite da upoznate i odmah oženite glavnog junaka, junakinju, t.j., romana „Lady from Green Lake“, podrazumijevajući se da to nije neka patka.

Zato ja, hendikepiran toponimima koje je neko ovdje davno, kako je gdje stizao, pakosno lijepio, ni ne počinjem sa pisanjem.

Zamislite da napišem priču „Ubistvo u Kurikućama“. Ko god bi vidio naslov, znao bi da je tu neko nekog umlatio maljem ili tarabom. Ili „Mostovi okruga Ostrelj“. Možete li da zamislite okrug koji se tako zove? Ostrelj. Ili „Dama iz Pripčića“. Probajte da je zamislite, a da  ne zviždi. Ili, zamislite na šta bi morao da liči glavni junak romana „Čovjek iz Donje Rženice“. Ili dileme mladog pastira  da li da ode ili ostane, nazvati „Poslednja noć u Crhlju“. Vjenčanje u Trubini”. „Smrt u Kukuljama. „Maestro iz Godočelja“ ili “Margarita iz Korita.

Ali, rešenje za ovaj moj problem može biti veoma prosto- Izbjegnem katastrofalna imena naših mjesta, a iskoristim ekstravagantna vlastita imena ovog kraja i napišem ljubavni ep: „Sabahudin i Umihana“. 

A ako mi, po običaju, ne bude išlo, odseliću se u Ameriku, napisaću „East side story“ i biću moj omiljeni američki pisac.

Paradoks

Posted in Black & White on 14. januara 2014. by Braunovic

Jednom mom prijatelju koji je izgubio povjerenje u žene i koji je do skoro govorio „sve su iste“, vjeru da „nisu sve iste“, vratila je jedna žena koju voli i koja ga voli i koja je- udata.