Čudak

Posted in Black & White on 21. januara 2014. by Braunovic

Većina vas koji me ne znaju, misli o meni kao o „čudaku“. Mada, priznajem, isto to misle i oni koji me znaju. I to svi. Ali, oni valjda znaju i zašto. Ali ne znam ja.

Uredno sam napunio ovo malo godina. Bez ijednog papira koji bi potvrdio da sam „čudak“. Jedina otpusna lista koju imam je ona  koju sam dobio poslije opericije bruha, u dvanaestoj godini, kada sam pokušao da podignem 100 kg, a  ona dokazuje da sam bio samo preambiciozan, ali ne i da sam “čudak“. To što sam u trećem razredu osnovne škole napisao i u školskim novinama objavio akrostih koji je otkrio tajnu da sam bio zaljubljen u moju učiteljicu, govorio je samo o tome da sam rano spoznao ljubav i da godine, za pravu ljubav, nisu važne, ali ne i da sam „čudak“. Ako sam u sedmom razredu osnovne škole, na opštinskom takmičenju, osvojio prve nagrade iz „Tito, revolucija, mir“ „šta znaš o saobraćaju“, iz biologije, istorije i srpskog, a bio poslednji iz domaćinstva, govori više o  tome u kakvoj sam sredini rastao nego o meni kao „čudaku“. To što sam u srednjoj školi za pare koje sam dobijao da kupim udžbenike, kupovao sabrana djela Šekspira, Dostojevskog, Balzaka i Andrića, čitao ih do zore, a u školu išao blijed, sa rukama u džepovima da bih se u poslednjoj klupi naspavao i ipak bio odličan, govori više o Šuvarevom obrazovnom sistemu, a manje o meni kao „čudaku“. Ako sam se u vojsci prvog dana potukao sa momkom koji je skoro čitav vojni rok, a kasnije i u civilstvu veći dio života proveo u zatvoru, govori više o tome da nikad nisam znao s kim imam posla, dok mi se ne obije o glavu, nego da sam „čudak“. To što sam stekao obrazovanje u Skadarliji i dobio diplomu, govori više o tome da je i većina profesora spremala predavanja u Skadarliji, a ne o tome da sam ja „čudak“. To što imam posao koji je uglavnom vezan za žene, a nisam zadovoljan, govori više o ženama sa kojima imam posla nego o meni kao „čudaku“.

I to što u ovim godinama volim ljepše nego ikad, ženu koju neću imati nikad, govori to da sam ja samo malo…

Djavo i Dobri Bog

Posted in Black & White on 18. januara 2014. by Braunovic

U jednom od mojih razgovora sa Bogom, koji su uvijek prijetili da predju u otvorene sukobe, pitao sam ga: „Je li, šta si, majke Ti, ko god da Ti je, mislio kad si rekao onim dvojma: „Samo roda s onog drveta usred vrta ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete“? Jesi li bio pri sebi, pijan, ili šta…? Ti, koji bi trebao sve da znaš, stvarno si bio naivan ako si vjerovao da oni neće prekršiti zabranu. I koji djavo si ga posadio usred vrta? Zamisli da Ja mog sina uvedem u biblioteku, silom bih morao, doduše, jer drugačije njega ne možeš ni natjerati  da tamo udje, i kažem mu: „Sine, možeš svaku knjigu iz ove biblioteke da pročitaš, ali onu u plavom povezu, na vrhu police, da nisi pipnuo. Ako nju pročitaš desiće se nešto, nešto o čemu ne možeš ni da sanjaš.“ Šta misliš koju bi pročitao, jedino? Nego, sve si Ti to..“

„Dobro, dobro..“, prekinuo me, „Prije svega, poznavajući Tvog sina, sumnjam da bi pročitao i tu jednu, ali ok, vidim, jasno Ti je. Bravo! Skinuo bih Ti kapu, ali je ne nosim, plašim se da ne oćelavim. Dabome da sam znao  šta radim. A, znaš li Ti, ne znaš, da je to drvo „poznanja“ bilo obično drvo kakvih je po Raju imalo gomila? Izabrao sam njega zato što se od ostalih razlikovalo samo po jednoj grani koja je rasla tako, skoro horizontalno, i bila zgodna Evi da se za nju malo jače poprihvati kad se Adam malo više prorazgoropadi dok su radili One stvari. Znao sam da, ako im kažem da je to drvo posebno, oni će da se prime,  kopkaće ih, prekršiće zabranu i tako će mi dati  razlog da ih šutnem iz Raja.“

„A zašto si to uradio?“ pitao sam, razočaran po ko zna koji put.

„A zašto sam to uradio? Bla, bla..kao da ne znaš. Zato što sam, dajući im Rajski vrt, brzo uvidio da sam pogriješio, priznajem. Odmah sam počeo da se dosadjujem. Gledajući ih kako bezbrižni i bezgrešni tumaraju po Raju, pomislio sam kako će oni takvi, nerazumni kao kakvi djuturumi, samo da zvižduću, uživaju i da se kote, a ja ću u tom slučaju, bez akcije, žešće da se smaram. Tako bih upao u bedak, ugojio se i ako se ne bih ubio, jednog dana bi me, debelog, srce okinulo. Daleko bilo. Zato sam im prvom prilikom uvalio razum i tako pronašao način da Tvojoj vrsti obezbijedim vječitu muku, a sebi zabavnu vječnost. Jer, od trenutka kad su postali razumni, Adam i Eva, (Eva, pogotovo), su počeli nerazumno da se ponašaju, da drame nešto, da komplikuju bespotrebno i da, uvijek iznova, a opet isto, griješe. I tako, od njih, pa do danas, ista pjesma. Šta da Ti kažem, opšte ludilo! A za mene prava uživancija…he.“

„Tako Bog ne radi“, rekao sam ravnodušno „To tako Djavo radi.“

Uozbiljio se, odmahnuo rukom i rekao: „Ma kakav Djavo, on ne postoji. Da bih sačuvao reputaciju Dobrog Boga, izmislio sam ga.“

Gledao sam ga bez riječi. On podiže obrve i, na takav moj pogled, odgovori pitanjem: „Ne vjeruješ?“

Moje ćutanje ga je ljutilo, a onda mu je odjednom postalo jasno: „Dodjavola, ne misliš valjda..da…ja, da sam ja..!?!“

„Ma pusti“, rekao sam, ne čekajući da dovrši, „Ionako je svejedno.“

Yankee Doodle Dandy

Posted in Black & White on 16. januara 2014. by Braunovic

Nemam omiljenog američkog pisca. Baš ih nešto ne volim.

Da je Hemingvej, čiji su romani prenatrpani onim bezveznim „reče on, reče ona, reče, rekoh..“, napisao samo „Zbogom oružje“, tad bacio pero i odmah da se latio puške, mogao je kod mene da ostane upamćen kao dobar pisac.

Foknera bih preporučio nekom ko leži na samrti, da što prije umre od dosade, a Štajnbeka bih radije dao miševima da grickaju nego ljudima da ga čitaju.

Da nije Stiven King, onakav, nenormalan, sve paranormalne ideje telepatski ukrao od mene i donekle ih upropastio, možda bih o njemu mislio kao o dobrom piscu. Ovako znam da zbog plagijatorske griže savjesti pije i da je prestao da se drogira jer za drogu nema para pošto mu je inspiracija presušila od kad sam ja izmislio “antitelepatski vibrator”.

Džon Grišam, obično piskaralo, po sopstvenom priznanju, roman od četiri stotine strana napiše za šest mjeseci. Kakav je on onda pisac kad se zna da ja, ovakav pisac, moj roman, ne znam od koliko strana, pišem dvadeset godina i za dvadeset godina sam napisao samo treću rečenicu, a za prve dvije se još mislim.

Ako nekad budem pisao o šarlatanima, pomenuću Bukovskog, u pisce ga ne računam.

E, da je Nabokov stvarno američki pisac, imao bih omiljenog.

Ono na čemu stvarno zavidim američkim piscima su imena mjesta u kojima se odigrava radnja njihovih priča. Kada uzmete roman ili priču sa naslovom „Murder in Beaver Creek“, ne možete da ne osjetite jezu čim otvorite knjigu. Ili da ne zamislite tog misterioznog gospodina iz „Man of Golden Valley“, ili da ne poželite da upoznate i odmah oženite glavnog junaka, junakinju, t.j., romana „Lady from Green Lake“, podrazumijevajući se da to nije neka patka.

Zato ja, hendikepiran toponimima koje je neko ovdje davno, kako je gdje stizao, pakosno lijepio, ni ne počinjem sa pisanjem.

Zamislite da napišem priču „Ubistvo u Kurikućama“. Ko god bi vidio naslov, znao bi da je tu neko nekog umlatio maljem ili tarabom. Ili „Mostovi okruga Ostrelj“. Možete li da zamislite okrug koji se tako zove? Ostrelj. Ili „Dama iz Pripčića“. Probajte da je zamislite, a da  ne zviždi. Ili, zamislite na šta bi morao da liči glavni junak romana „Čovjek iz Donje Rženice“. Ili dileme mladog pastira  da li da ode ili ostane, nazvati „Poslednja noć u Crhlju“. Vjenčanje u Trubini”. „Smrt u Kukuljama. „Maestro iz Godočelja“ ili “Margarita iz Korita.

Ali, rešenje za ovaj moj problem može biti veoma prosto- Izbjegnem katastrofalna imena naših mjesta, a iskoristim ekstravagantna vlastita imena ovog kraja i napišem ljubavni ep: „Sabahudin i Umihana“. 

A ako mi, po običaju, ne bude išlo, odseliću se u Ameriku, napisaću „East side story“ i biću moj omiljeni američki pisac.

Paradoks

Posted in Black & White on 14. januara 2014. by Braunovic

Jednom mom prijatelju koji je izgubio povjerenje u žene i koji je do skoro govorio „sve su iste“, vjeru da „nisu sve iste“, vratila je jedna žena koju voli i koja ga voli i koja je- udata.

Makedonski

Posted in Black & White on 7. januara 2014. by Braunovic

(By Aleksandar..BEZ ISPRAVKI)

Poker protiv Njega

Ugovoren susret prije vise od mjesec dana

Bice to susret dva poker velikana.

U plavom uglu, namrsten sjedi ON

Pije pivo i ispusta zastrasujuci ton.

Karte se dijele, otvara talon

„Idem ALL IN, ne mogu da dijelim“ veli ON.

Zandar i dama kod mene tref

Foldujem, znajuci nekako da je blef.

Pomisljam u sebi sacekacu te ja,

Uhvaticu te slatko, ko kokosku lija.

Postavili blindove, skupio se pot

Problem mi predstavlja treci igrac- BOT.

Misli da zna, al u stvari je sonja tip

navukoh ga na boju i rekoh mu RIP.

Nastavljamo mec, imam dvostruki stek

Jasno mi je da igru pocinjemo sada tek.

U glavi mi se vrzma kako ga srediti sad

Jer znam da ovu situaciju je prizeljkivao nekad.

Izazov za njega je pobijediti slabiji

Zeli da dokaze da je bolji i hrabriji.

Cekam, cekam, cekam, cekam, cekam

Ceka, ceka, ceka, ceka, ceka.

U ruci drzim karone keca i popa

Moram nesto da ucinim bojim se flopa.

Onako srecan, ko iz topa: „Dizem petsto“

„Zovem, i idem all in moje resto“.

Otvaramo karte, ruka leti sama

sa druge strane vidim dama-dama.

Sanse su nam sada fifti-fifti

„Dal ovaj diler mi moze namjestiti talon cisti?“

Da pokupim s pota jednog lakog asa

Napetost raste, puni se pivom casa.

Osam pik, dva tri karon

da li ce otvoriti jos jednu kocku ovaj moron?

River i turn su sranje pravo

Pobijedi on, viknuh mu BRAVO!

„Dobio si bitku, ne i rat“

partija je trajala bogami citav sat.

Rekoh mu „Henry ti si sampion“

„Znao sam to i prije partije“ reče on.

PS. Pustio sam te jer si u bedaku 🙂

Aleksandar je čudo od djeteta. To što ne zna da igra poker nije važno, naučiće. Sve ostalo zna taman toliko koliko je potrebno.

Možda se Hrist stvarno rodio. Srećan praznik.

Jarčeva obratnica

Posted in Black & White on 6. januara 2014. by Braunovic

http://labilna.wordpress.com/2014/01/05/srecan-ti-rodendan-braunovicu/

Džukele će me dokusuriti

Posted in Black & White on 4. januara 2014. by Braunovic

Ja sam najpametniji čovjek na svijetu. Ali naknadno. Kada me neko godinama pravi ovcom, zablejim i ništa ne vidim, ali kada se desi neka sitnica koja me navede da posumnjam da nešto nije u redu, pretvaram se u genija. (Džukele se po pravilu toliko osile da na kraju uvijek postanu neoprezne i naprave grešku.) Onda ni Šerlok Holms ne bi tako kao ja do detalja mogao da izanalizira situacije u kojima sam ispadao magarac, da se kasnije divim svojoj inteligenciji. I ne samo ja da se divim nego i prijatelji koji najčešće kažu:

„Jesi magarac, ali si stvarno genije.“